/04. jul 2017./Američki Stejt department objavio je 28. juna Izveštaj o trgovini ljudima, tzv. TIP Izveštaj za 2017. godinu. Srbija se, kao i prethodne godine, našla na „listi za posmatranje“ u okviru druge grupe. Cilj ovog Izveštaja je da podigne globalnu svest o problemu trgovine ljudima tako što će skrenuti pažnju na različite aspekte ove pojave i ukazati na pojedinačne i zajedničke napore međunarodne zajednice. U nastavku je ASTRIN prevod izveštaja koji se odnosi na Republiku Srbiju.
Srbija (Grupa 2, lista za posmatranje)
Vlada Srbije ne ispunjava u potpunosti minimum standarda za eliminaciju trgovine ljudima, ali ipak čini značajne napore u tom pravcu. Država je pokazala značajne napore tokom izveštajnog perioda operacionalizacijom stalne udarne grupe za krijumčarenje i trgovinu ljudima; identifikovala je veći broj žrtava i obezbedila smernice za tužioce i sudije za nekažnjavanje žrtava trgovine ljudima. Takođe, država je razvila i distribuirala smernice za indikatore trgovine ljudima i obučila 630 osoba koje prve dolaze u kontakt sa žrtvama da te smernice primenjuju. Međutim, država nije intenzivirala napore u odnosu na prethodni izveštajni period i nije obezbedila dovoljnu zaštitu za žrtve koje učestvuju u krivičnom postupku, zbog čega su bile izložene zastrašivanju i sekundarnoj traumatizaciji. Nepostojanje formalizovanih procedura za identifikaciju žrtava i prevaziđeni nacionalni mehanizam za upućivanje su ometali napore za zaštitu žrtava. Država nije usvojila strategiju i nacionalni plan akcije za period 2015-2016, a Savet za borbu protiv trgovine ljudima se nije sastajao. Priliv migranata tokom perioda izveštavanja je značajno opteretio državne resurse, posebno među službama zaduženim za suzbijanje trgovine ljudima. Stoga Srbija drugu godinu za redom ostaje na Listi za posmatranje Grupe 2.
PREPORUKE ZA SRBIJU
Energično sprovoditi istrage, krivično gonjenje i kažnjavanje trgovaca ljudima i osuđivati ih na stroge zatvroske kazne; obezbediti zaštitu za žrtve koje svedoče u sudskom postupku kako bi se umanjilo zastrašivanje i retraumatizacija; obučiti istražne organe, tužioce i sudije kako da u radu na predmetima trgovine ljudima primenjuju pristup u čijem centru je žrtva; formalizovati procedure za identifikaciju žrtava i ažurirati nacionalni mehanizam za upućivanje tako da bude obuhvaćena i formalizacija saradnje sa NVO kako bi se osiguralo da žrtve imaju pristup i da prime neophodne usluge podrške; pojačati napore za identifikaciju žrtava, uključujući i žrtve među migrantima, izbeglicama i tražiocima azila, kao i među decom bez pratnje koja se bave uličnom prošnjom; izmeniti zakon tako da se uvede obaveza nekažnjavanja žrtava za dela koja su učinile kao direktna posledica trgovine ljudima; unaprediti obuku zaposlenih u državnim institucijama na temu pomoći i upućivanja žrtava; usvojiti nacionalnu strategiju za suzbijanje trgovine ljudima i akcioni plan, i uključiti NVO u njihovo sprovođenje; obezbediti odgovarajući
broj zaposlenih i sredstva za Kancelariju za koordinaciju borbe protiv trgovine ljudima i postojeće koordinacione strukture kako bi se osigurala efikasnost; podići funkciju koordinatora za suzbijanje trgovine ljudima na poziciju nezavisnog organa sa punim radnim vremenom.
KRIVIČNO GONJENJE
Država je pokazala napore kada je u pitanju rad policije. Član 388 Krivičnog zakonika zabranjuje sve oblike trgovine ljudima i propisuje kazne od tri do 15 godina zatvora. Ova kazna je dovoljno stroga i srazmerna kaznama koje su propisane za druga teška krivična dela kao što je silovanje. Istraga je vođena protiv 14 lica, u poređenju sa deset slučajeva trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije i jednog slučaja radne eksploatacije 2015. godine. Krivično gonjenje je preduzeto protiv 23 optuženih (2015 – 18). Sudovi su doneli osuđujuće presude protiv 22 trgovca (2015 – 11). Trgovci su osuđeni na kazne zatvora od 2 godine i 8 meseci do 7 godina i 4 meseca.
Posmatrači su izvestili da država nije adekvatno primenjivala zakone za suzbijanje trgovine ljudima, a tužilaštvo često odlučuje da goni slučajeve trgovine ljudima kao neka druga krivična dela za koje je zaprećena manja kazna i koje je lakše procesuirati. Na primer, u jednom predmetu trgovine ljudima koji je okončan 2016. godine, a koji je trajao šest godina, trgovac je prihvatio sporazum o priznaju krivice za slabije krivično delo posredovanja u vršenju prostitucije, za šta je osuđen na sedam meseci zatvora. Država je operacionalizovala stalnu udarnu grupu za krijumčarenje i trgovinu ljudima. Svaka policijska uprava je imala odsek za suzbijanje trgovine ljudima; osim toga, specijalizovano odeljenje za suzbijanje trgovine ljudima postoji u okviru službe za borbu protiv organizovanog kriminala i granične policije. Međutim, tokom perioda izveštavanja, ove jedinice su se uglavnom bavile suzbijanjem krijumčarenja ljudi i aktivnostima u vezi sa prilivom migranata i izbeglica. Sedamnaest policijskih uprava je imalo multidisciplinarne timove za suzbijanje trgovine ljudima u kojima su javni tužioci, socijalni radnici i zdravstveni radnici; međutim, prema izjavama posmatrača, nijedan od ovih timova nije bio korišćen tokom 2016. godine. Država je nastavila da obučava policiju, imigracione službenike i graničnu policiju na temu trgovine ljudima. Država nije prijavila nijednu istragu, suđenje ili osuđujuću presudu gde se kao saučesnik u trgovini ljudima pojavljuje neki državni službenik.
ZAŠTITA
Država je održala napore u oblasti zaštite žrtava. Identifikovano je 49 žrtava trgovine ljudima (u poređenju sa 36 u 2015). Od tog broja, 29 osoba su bile žrtve trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije, sedam prinudnog rada, jedna osoba je bila žrtve prinudne prošnje, jedna prinude na vršenje krivičnih dela, dok je 11 osoba bilo višestruko eksploatisano. Tokom 2015. godine, 21 osoba je identifikovana kao žrtva trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije, tri osobe su bile izložene prinudnom radu, deset prinudnoj prošnji i dve prinudi na vršenje krivičnih dela. Tokom 2016. godine, među identifikovanim žrtvama je bilo 21 dete, u odnosu na 22 dece 2015. godine. Prema Centru za zaštitu žrtava trgovine ljudima (Centar), većinu žrtava su činili državljani/ke Srbije eksploatisani/e u Srbiji. Prema podacima ove institucije, bilo je i žrtava – državljana Srbije koji su eksploatisane i identifikovane u inostranstvu, kao i stranih državljana koje su eksploatisane u inostranstvu, ali su identifikovane u Srbiji. Država nije obezbedila podatke o sredstvima izdvojenim za zaštitu žrtava za 2016. godinu. U 2015. godini, za rad Centra iz budžeta je izdvojeno 19,7 miliona dinara ($168.330).
Država nije imala formalne procedure za identifikaciju žrtava, a za upućivanje žrtava na usluge
podrške je korišćen prevaziđeni nacionalni mehanizam za upućivanje. Prema posmatračima, u nacionalnom mehanizmu za upućivanje nedostaju precizno definisane uloge i odgovornosti. Organizacije i institucije koje prve dolaze u kontakt sa potencijalnim žrtvama su ih upućivali u Centar, koji je zadužen za zvaničnu identifikaciju žrtava. Na taj način je Centru upućeno 150 potencijalnih žrtava (2015 – 109); državni organi su uputili 81 osobu, institucije socijalne zaštite 42, a NVO imeđunarodne organizacije 27. Prema državnim podacima, oko 100.000 migranata i izbeglica je prošlo kroz Srbiju 2016. godine. Državni organi su identifikovali dve žrtve trgovine ljudima među migrantima; međutim, NVO smatraju da je mnogo veći broj žrtava ostao neidentifikovan. Posmatrači ocenjuju da Centar nema odgovarajuće resurse da putuje u mesta u kojima se nalaze potencijalne žrtve i da ih zaposleni u Centru lično intervjuišu. Centar je osmislio i distribuirao listu indikatora trgovine ljudima i obučio 630 profesionalaca koji prvi dolaze u kontakt sa žrtvama da ih koriste. Osim toga, Centar je obučio i 120 prosvetnih radnika za identifikaciju dece žrtava. Međutim, posmatrači smatraju da su policijski službenici koji se bave istragama u vezi sa prostitucijom minimalno ili nimalo obučeni za identifikaciju žrtava.
Centar se sastoji od dve jedinice – službe za koordinaciju zaštite žrtava trgovine ljudima i prihvatilišta za žrtve trgovine ljudima. Međutim, već četvrtu godinu prihvatilište, koje treba da obezbedi bezbedan smeštaj i usluge, ne radi. Jedino specijalizovano sklonište za žene koje su žrtve trgovine ljudima vodi NVO. U skloništima za žrtve porodičnog nasilja koja vode centri za socijalni rad su smeštane žrtve trgovine ljudima. Prema državnim organima, deca žrtve su se ili vraćala u svoje porodice ili su bila smeštana u hraniteljske porodice ili dva doma za decu bez roditeljskog staranja. Međutim, posmatrači su saopštili da Centar nema procedure za decu žrtva trgovine ljudima. Na primer, upitnik koji se koristi u postupku identifikacije nije prilagođen deci i deca često ne razumeju pitanja. Takođe, posmatrači kažu da nije bilo prostorija za intervjuisanje koje su prilagođene deci i da većina socijalnih radnika nije bila obučena za rad sa decom. Prethodnih godina, državni centri za socijalni rad nisu bili sposobni da sklone dete iz porodice čak i ako je bilo dokaza da je porodica eksploatisala dete. Žrtve trgovine ljudima muškog pola nisu imali prustup skloništu za žrtve trgovine ljudima, ali jedna NVO je po potrebi iznajmljivala smeštaj, a muškarci-žrtve su imali pristup svim ostalim uslugama rehabilitacije koje su dostupne žrtvama ženskog pola. Centar vrši individualnu procenu potreba svake žrtve i razvija plan zaštite i pomoći. Državne službe i NVO su obezbeđivale psihosocijalnu, pravnu, obrazovnu, medicinsku, finansijsku podršku i podršku u reintegraciji. Međutim, nisu postojale procedure koje preciziraju saradnju između Centra i NVO kada se radi o uslugama za žrtve. NVO i međunarodne organizacije su pružile pomoć za 28-49 žrtava trgovine ljudima. Centri za socijalni rad su pružali socijalne usluge, ali često nisu imali specijalizovane programe, senzibilitet i obučeno osoblje za rad sa žrtvama trgovine ljudima.
Pristup podršci i pomoći ne zavisi od toga da li žrtva sarađuje u policijskoj istrazi; međutim, kada se slučaj prijavi policiji, od žrtve se zahteva da sarađuje tokom istrage i suđenja. Prema NVO, nekim žrtvama je bilo prećeno tužbom zbog nesaradnje. Stručnjaci i dalje tvrde da državni organi ne poštuju na adekvatan način prava žrtava tokom dugotrajnih sudskih postupaka, dok su žrtve učestalo morale da se susreću sa trgovcima. Trgovci su često pretili žrtvama ili ih zastrašivali. Posmatrači kažu da su dužina postupka i pomoć koja se pruža žrtvama zavisili od sudije ili tužioca. Sudije nisu žrtvama trgovine ljudima dodeljivali status „posebno osetljivog svedoka“. Ovaj status omogućava svedocima da svedoče bez prisustva okrivljenog, kao i svedočenje putem video linka. Zakon dozvoljava žrtvama da naknadu štete od trgovca traže kroz krivični ili parnični postupak, ali sudije i dalje podstiču žrtve da kompenzaciju potražuju
isključivo kroz parnični postupak. Parnični postupak je dugotrajan, skup i zahteva od žrtve da se mnogo puta suočava sa trgovcem. Nijedna žrtva nije dobila naknadu štete tokom 2016. godine. Država je stranim žrtvama trgovine ljudima obezbeđivala privremene dozvole boravka koje se mogu obnavljati u periodu od godinu dana. Tokom 2016. godine, dve žrtve su dobile dozvole boravka. Posmatrači kažu da država nije na jedinstven način primenjivala princip nekažnjavanja na žrtve trgovine ljudima. Međutim, Centar je razvio smernice o nekažnjavanju žrtava trgovine ljudima za sudije i tužioce.
PREVENCIJA
Država je smanjila napore u oblasti prevencije trgovine ljudima. Strategija i akcioni plan za suzbijanje trgovine ljudima za period 2015-2016. nisu usvojeni. Savet za borbu protiv trgovine ljudima je formiran 2005. godine kao konsultativno telo, ali posmatrači kažu da ovo telo postoji samo na papiru i da se nije sastajalo. Nacionalni koordinator za borbu protiv trgovine ljudima je nastavio da sprovodi aktivnosti na suzbijanju trgovine ljudima, iako nije imao dovoljno resursa niti podršku države. Koordinator je načelnik za migracije pri Graničnoj polciji i nije imao nezavisnost. Nacionalni koordinator i direktorka Centra su držali predavanja o borbi protiv trgovine ljudima na fakultetima i Policijskoj akademiji. Država je pokrenula osnivanje elektronske sudske statističke baze podataka. Država je vodila telefonsku službu za savete u vezi sa trgovinom ljudima, objavljivala informacije o suzbijanju trgovine ljudima na svom veb sajtu i pružala informacije o trgovini ljudima preko društvenih medija. Policija je nastavila da primenjuje zakone protiv kupovine seksualnih usluga. Nisu učinjeni napori za smanjenje potražnje za prinudnim radom. Država je licencirala i uređivala rad privatnih agencija za zapošljavanje, ali posmatrači kažu da su u praksi i turističke agencije nudile zapošljavanje, što je u velikoj meri neregulisano. Vojska Srbije je učestvovala u obukama na temu trgovine ljudima pre njihovog slanja u međunarodne mirovne misije i obezbeđena je obuka na temu trgovine ljudima diplomatskom osoblju.
PROFIL TRGOVINE LJUDIMA
Kako je izveštavano poslednjih pet godina, Srbija je zemlja porekla, tranzita i destinacije muškaraca, žena i dece koji su žrtve trgovine ljudima u cilju seksualne eksploatacije, radne eksploatacije, uključujući i rad u kući, i prinudne prošnje. Državljanke Srbije su izložene trgovini ljudima u cilju seksualne eksploatacije koju organizuju srpske kriminalne grupe u susednim zemljama i širom Evrope, posebno u Austriji i Nemačkoj. Državljani Srbije, posebno muškarci, su izloženi prinudnom radu u radno intenzivnim sektorima, kao što je građevinarstvo, u državama Evrope (uključujući Azerbejdžan, Sloveniju i Rusiju) i Ujedinjene Arapske Emirate. Deca – državljani Srbije, posebno Romi, su izloženi trgovini ljudima u cilju seksualne eksploatacije, prinudnog rada, prinudne prošnje i vršenja krivičnih dela na teritoriji Srbiji. Hiljade migranata i izbeglica iz Avganistana, Iraka, Sirije i susednih zemalja koji tranzitiraju kroz Srbiju ili su zaustavljeni u Srbiji su u riziku od trgovine ljudima u Srbiji. Prijavljeni su slučajevi da su optuženi trgovci pokušali da utiču na ishod slučaja putem mita ponuđenog žrtvi ili sudiji.
Prevod: ASTRA