/ Politika, 23.11.2010. / Više od polovine beogradskih srednjoškolki smatra da je „žena koja se izazovno oblači – sama kriva ako postane meta napada”, a trećina njihovih školskih drugara smatra da „ako je neka žena drska i izaziva svađu, zaslužuje šamar“.
Skoro petina tinejdžerki smatra da „kuvanje, pranje i peglanje treba da budu samo ženski poslovi”. Uz to, svaka druga srednjoškolka smatra da žena treba da se uda do 35. godine a trećina mladih dama ocenjuje da „žena koja često menja partnere nije dostojna poštovanja”.
Ovo su samo neki od zanimljivih podataka izvedenih iz istraživanja koje je sprovedeno na uzorku od 400 beogradskih srednjoškolaca i urađeno u okviru projekta „Femiks – Miks ženskog stvaralaštva”, koji realizuje beogradska omladinska organizacija Klub OPA, a finansira Ministarstvo omladine i sporta Republike Srbije.
„Iako nemaju ništa protiv žena koje se posvećuju karijeri, 38 odsto momaka smatra da muškarac ima glavnu reč kad se odlučuje kako se troše pare u porodici, sa čim se slaže svaka deseta devojka. Ulozi žene u podizanju dece pridaje se veliki značaj, o čemu ilustrativno govori podatak da se petina devojčica i dečaka slaže sa tezom da je nevaspitano dete ’propust’ majke”, ističe Dunja Begović, potpredsednica koordinatora projekta „Femiks”.
Ispitujući odnos srednjoškolaca prema emotivnim vezama, autori ovog istraživanja došli su do zaključka da se 89 odsto devojaka i 61 procenat mladića slaže s tvrdnjom da dečko nema nikakvo pravo da određuje s kim će se devojka družiti. Ipak, njih zabrinjava to što sedam procenata devojaka i čak petina momaka sasvim ili delimično odobrava posesivnu vezu u kojoj muškarac ima pravo da određuje i ograničava socijalni život svoje partnerke.
„Nas posebno zabrinjava činjenica što devojke, bilo neutralnim, bilo potvrđujućim stavom, na neki način prihvataju, pa čak i ohrabruju, stereotipe o ženi kao o zlobnoj, prevrtljivoj i lažljivoj. Čak 37 odsto devojaka (uz 40 odsto momaka) slaže se da su ’žene sklonije spletkarenju nego muškarci’ i da ’muškarci bolje čuvaju tajnu od žena’. Nepostojanje samosvesti, kao i nesolidarnost sa drugim ženama, ovde se nameće kao prilično ozbiljan problem.
Ta nesolidarnost se naročito ističe u vezi stavova koji se tiču nasilja prema ženama i pitanja može li ono na neki način biti ’opravdano’ ili „zasluženo”.
Naime, 29 odsto momaka i deset procenata devojaka smatraju da „ako je neka žena drska i izaziva svađu, zaslužuje šamar”, zaključuje Dunja Begović.
Zamenik ombudsmana za rodnu ravnopravnost dr Zorica Mršević nije iznenađena rezultatima ovog istraživanja i smatra da oni predstavljaju potvrdu teze o „internalizovanoj mizoginiji”. Ona objašnjava da dečaci i devojčice odrastaju u patrijarhalnom i konzervativnom društvu i zbog toga dele iste stereotipe.
„Mladi odrastaju u brutalizovanom društvu u kojem je veoma česta situacija da jači tuče slabijeg od sebe i da su žrtve te agresije žene, starci i deca.
Potrebna je velika količina lične snage i samosvesti da bi se iskoračilo iz rodnih stereotipa i reklo ’to neće biti tako u mom životu, ja ne želim da preslikavam postojeće rodne modele, već želim da kreiram unikatni odnos’.
Naravno, postoji razlika između verbalnog i praktičnog nivoa delovanja – ja nisam sigurna da će devojka koja se slaže sa tvrdnjom da žene zaslužuju šamar ako su drske, preći ćutke preko šamara svog mladića, ali teorija o transgeneracijaskom prenošenju nasilja govori da devojčice koje odrastaju uz agresivne muške modele i godinama posmatraju kako otac maltretira majku, prihvaju batine kao sastavni deo braka”, zaključuje Zorica Mršević.