Nasilnik treba da trpi posledice
Dr Mirjana Dokmanović je ekspertkinja za ljudska i ženska prava. Kao međunarodna konsultantkinja i istraživačica bila je angažovana za pojedine agencije Ujedinjenih nacija, kao što su Program za razvoj UN, UNIFEM, Fond UN za stanovništvo, zatim za Evropski parlament, SEESAC i druge međunarodne organizacije.
Za potrebe nacionalnog projekta „Borba protiv seksualnog i rodno zasnovanog nasilja“ Uprave za rodnu ravnopravnost pri Ministarstvu rada i socijalne politike uradila je belu knjigu sa predlozima za izmenu zakonodavstva u oblasti nasilja u porodici, što je bio i neposredni povod za ovaj razgovor za Danas.
Poslednjih godina zakonodavstvo se menja u pravcu suzbijanja i sankcionisanja rodno zasnovanog nasilja. Na kojim tačkama je napredak najvidljiviji?
– Nasilje u porodici, seksualno nasilje, trgovina ljudskim bićima i drugi oblici rodnog nasilja inkriminisani su kao krivična dela. Danas je policija dužna da interveniše u slučaju nasilja u intimnoj ili porodičnoj sferi, tužilaštvo da pokrene krivični postupak, a sud da izrekne kaznu, što je pre desetak godina još bilo nezamislivo. Nasilniku preti kazna zatvora do tri godine, a za teže oblike nasilja i više. Pored toga, može biti privremeno iseljen iz porodičnog doma, a sud mu može zabraniti da se približi žrtvi.
Koliko naša legislativa prati evropsku legislativu i preporuke UN?
– Ima još mnogo toga da se uradi. Najbrojaću samo neke od propusta: silovanje i obljuba nad nemoćnim licem se ne gone po službenoj dužnosti ukoliko su ta krivična dela izvršena u braku; seksualno uznemiravanje i proganjanje nisu krivična dela; nema programa za nasilnike usmerenih ka tome da prihvate odgovornost za svoje postupke i promene ponašanje i stavove.
Naše zakonodavstvo je još uvek znatno više fokusirano na sankcionisanje, nego na prevenciju i zaštitu žrtava. Država reaguje kada se nasilje već desi, umesto da sprečava da se ono desi, a ako se već dogodi, onda da oštećena lica i njihova deca budu zaštićena i zbrinuta, a posledice nasilja u što kraćem roku otklonjene.
Gde su naši zakoni najmanjkaviji?
– Najveći propust naših zakona je da ne štite dovoljno žrtvu i svedoke u toku krivičnog postupka. Određene mere postoje, uključujući posebnu zaštitu dece i maloletnika, ali nisu dovoljno primerene potrebama žrtava.
Žene, uključujući i lica iz njihovog okruženja, često se plaše da prijave nasilnika u strahu od odmazde, dodatne traumatizacije na sudu i predugačkog postupka sa neizvesnim ishodom. Položaj žrtava je danas još nesigurniji, nakon što su prošle godine iz Zakonika o krivičnom postupku izbačene pojedine mere zaštite od sekundarne viktimizacije, kao što su zabrana postavljanja pitanja koja se odnose na polni život i druge lične i porodične okolnosti, kao i kategorija posebno osetljivih oštećenih i svedoka s obzirom na pol, prirodu ili posledice krivičnog dela. Ove mere treba ponovo uvesti.
Koje mere bi položaj žrtve učinile podnošljivijim?
– Trebalo bi pri sudovima razviti službe za svedoke i oštećene, uvesti besplatnu pravnu pomoć, omogućiti da žrtvi bliska lica i ženske organizacije pružaju podršku na sudu, smanjiti neprijatnosti prilikom ispitivanja, predvideti zabranu kontaktiranja nasilnika sa žrtvom čak i preko trećih lica, uvesti da sud obavezno ispita ima li okrivljeni vatreno oružje u posedu, čak i ako ono nije upotrebljeno za vršenje nasilja itd.
U velikom broju zemalja policija je dobila dodatna ovlašćenja, pa je zaštita žena i deca od nasilja u porodici znatno efikasnija.
– Umesto da se žena i deca smeštaju u skloništa, što se po pravilu dešava, nasilnik je taj koji treba da trpi posledice svog ponašanja. Austrija, Češka, Nemačka, Holandija, Slovenija i pojedine druge zemlje su usvojile zakone koji ovlašćuju policiju da izdaju nasilniku naloge o privremenom iseljenju iz zajedničkog stana ukoliko procene da postoji veliki rizik da nasilje eskalira i da ugrozi život i zdravlje drugih. U Bugarskoj žrtva nasilja u porodici može da se obrati najbližoj policijskoj stanici ili sudu radi izdavanja vanrednog zaštitnog naloga, a policija je dužna da ga momentalno izvrši.
Koje bi zakone kod nas trebalo menjati?
– Krivični zakonik, Zakonik o krivičnom postupku i Porodični zakon, kao i niz zakona vezanih za radno pravo, prekršajnu odgovornost, zdravstvenu zaštitu, regulisanje civilnog posedovanja vatrenog oružja, zdravstveno osiguranje, zdravstvenu zaštitu, programe zaštite učesnika u krivičnom postupku, javno informisanje, obrazovanje i vaspitanje… Istovremeno, zakonske promene treba da prate i odgovarajuća podzakonska akta. Policija, sudovi, tužilaštva, centri za socijalni rad i zdravstvene ustanove treba da dobiju jasna i precizna uputstva kako da postupaju u slučajevima porodičnog, seksualnog i drugih oblika rodno zasnovanog nasilja.
Posao je složen i zahteva vremena, no s druge strane, treba hitno i neodložno reagovati na porast nasilja svuda oko nas, kako na ulici, tako i unutar intimnih i porodičnih odnosa.
– Ono što se može odmah učiniti jeste doslednije sprovođenje zakonskih rešenja koja već imamo, reagovati u svakom slučaju nasilja. Treba iskoristiti priliku što je u toku rad na novom Zakonu o socijalnoj zaštiti i u njega ugraditi rešenja koja će omogućiti efikasniju zaštitu žrtava nasilja u porodici uz finansiranje iz državnog budžeta.
Ono što se, nadalje, može momentalno uraditi jeste uvesti jedinstvenu metodologiju i obrasce za prikupljanje i razmenu podataka između svih nadležnih službi. Trenutno nema takve komunikacije, pa se može desiti, primera radi, da policija izda odobrenje za nabavku vatrenog oružja licu kome je izrečena zaštitna mera protiv nasilja u porodici ili se vodi postupak prema Porodičnom zakonu. Nadalje, nije potrebno čekati na izmene zakona kako bi se obezbedila veća i stabilna materijalna, finansijska i druga podrška ženskim organizacijama koje pružaju usluge savetovanja i zbrinjavanja žrtava nasilja u porodici.
Iskustva drugih zemalja
Centri za socijalni rad su važna karika u razrešavanju nasilja u porodici. U kom pravcu treba usmeravati njihov rad?
– Treba pogledati uspešnu praksu drugih zemalja. Primera radi, u Makedoniji centri za socijalni rad imaju obavezu da samoinicijativno preduzimaju zaštitne mere. Pored zbrinjavanja žrtvi, ove mere uključuju zdravstvenu negu, savetovanje, obezbeđenje da deca pohađaju školu, pravnu pomoć i zastupanje. Na Kipru u okviru centara za socijalni rad od 2004. godine rade porodični savetnici kao posebno obučena lica za bavljenje rodno zasnovanim nasiljem. Njima su data široka ovlašćenja koja uključuju čak i sprovođenje istrage po prijavi. Austrijska vlada je ustanovila sistem intervencionih centara u svim regionima sa ciljem koordinacije aktivnosti policije i službi socijalne zaštite. Centri ne čekaju da ih žrtve kontaktiraju, već im nude razne oblike podrške, od pravne i finansijske pomoći do smeštaja, i to na dugoročnoj osnovi, tako da ih redovito kontaktiraju i kontrolišu da li im je potrebna podrška, a rade i sa nasilnicima.
Mogu li žrtve da računaju sa obeštećenjem za ono što su podnele?
– U Španiji je osnovan poseban fond za žrtve. Osnivanje jednog takvog državnog garantnog fonda kod nas pomoglo bi da žrtve nasilja dobiju pravičnu naknadu štete i otklone fizičke, materijalne i druge posledice koje su pretrpele.